Pages

Wednesday, November 11, 2009

ПОЕЗИЈА

                                                                                       Copyright / заштићена права


Циљ је да се на овој страници временом сачувају сви моји објављивани и необјављивани радови, у шта се укључују и пјесме објављене у збирци "Ја отаџбину немам".

Свјесно, неке пјесме су писане на екавици а неке на ијекавици. 

Естетско и структурално преуређивање ове странице слиједи онда кад вријеме дозволи, што значи да садашњи изглед и садржај нису коначни. 






                                                                                             

ШАХ БЕЗ ПРАВИЛА

Бејах дрчан пијун коцкастијех поља,
Мислећ да сам део краљевине саме.
Не волех правила, радих што ми воља,
Потукох се с ловцем од властите даме.

Отех круну краљу и ударих шамар
Не видевши коме, на коцкастом раму.
Али за реч сваку добих коња самар,
Кад матирах ловца и разљутих даму.

Чак ми и топ, мој брат, прокле моју гордост,
Па граната плотун он испали на ме.
Схватих да је залуд било какав опрост,
Па се повукох испред своје даме.

Да решимо збрку, невољу, и слично,
Издвојисмо себе где је мир, осама.
Ал свака реч моја уби мене лично,
Те у коња поче претварат ме дама.

Ти играш пијуна, рече савест моја.
Треба против туђег краља да се тучеш!
Не нападај део даминога строја,
И пред дамом да се покорно повучеш.

Озлојеђен хтедох сву таблу да треснем.
Ал волим све фигуре. Волим браћу моју.
Заувек зашутах, јер реч коју креснем,
Значи да матирам краљевину своју.

Зато нека браћа забораве на ме.
Нек ме шутња крије под блаженом тамом.
Ја и нисам пијун. Ја сам коњ осаме,
Што ће се заувек повући пред дамом.




ПОСЛЕДЊИ СВЕТЛА ГАСИ
Будем ли последњи и решим да одем
Да се у оази некој новој скрасим,
Дал да успомене са собом поведем,
Ил да само светла за собом погасим?
Не треба тужити. Све је лепо било.
Свак је знао собу нечим да украси.
С лепом успоменом живети је мило,
Па ко задњи оде, нек светла погаси.
И срећно живели, ма где одлетели!
Бог нам даје стазе трагања и мена.
На коју год стену сањиви слетели,
Нек у нама живи соба успомена.


ОДА СРБИЈИ


Над Србијом сунце греје
Кроз небески плави свод,
Лепу земљу да угреје,
Да усрећи сав наш род.

Житна поља и планине,
Плаве реке и језера,
То су наше отаџбине
Чари лепше од бисера.

Србија се Богу моли
За све њене вредне људе,
Житељ сваки што је воли,
Благословен да јој буде.

Сваки чувар слављен био,
Који твоју славу штити.
Славо наша, ој Србијо,
Слављена ћеш вечно бити.


                                                                                                1


КУКУРИКАЊЕ ЗА СЛИЈЕПЕ

Галама ми главу препунила,
ал слушам кишу што ромиња низ окна.
Гдје је ова чудна маса била
при стварању видовитог ока?
Галама ми главу препунила.

Ја сам чуо пијетла што кукуриче,
ал ништа не нађох у бити те граје.
Ја сам исто чуо и краву што риче
/и то је небитно, али млијеко даје!/
Ја сам чуо пијетла што кукуриче.

Лијеп је рик и кукурик, али за шта?
У тој галами тражим суштину и смисао.
Пијетао свој глас рекламира, па шта?
Крава риче због глади, дође ми мисао.
Лијеп је рик и кукурик, али за шта?

Слијепцима неки очи нуде,
мени се на овој киши спава,
једино ме ове шупље тикве буде,
али се не мијешам, баш ме боли глава.
Слијепцима неки очи нуде.

Они обећавају, слијепцима су лијепи;
љепоту бих да прозрем, ил да је престигнем.
Ал и поред тога слијепци осташе слијепи!
Ја из неког хира не хтједох да се дигнем...
Они обећавају, слијепцима су лијепи.

Пијевац кукурикну, мисли ми поквари,
зора свиће, на вријеме се будим.
Дошло вријеме да пакујем ствари
/мада можда лоше ја о свему судим/.

Пијевац кукурикну, мисли ми поквари.

*
*


ГРАМАТИКА ПЕТАКА И ТЕТАКА

Нису лоши ти петкови!
Јер са посла сви теткови,
Дођу кући свих петака
Да одахну крај тетака.

Дође тетак сваки петак.
Сваког петка ето тетка.
Сваког петка нека тетка,
Одмара се испод тетка.

Драги петак и петкови!
Тада дођу сви теткови.
Тад је време када тетка
Свака мази неког тетка.

Весели су сви петкови.
Весело се свих петака.
Јер у петке сви теткови
Опруже се крај тетака.
                                                                                                   2




ГУШЧИЈА ДЕМОКРАТИЈА


Дошле гуске на скупштину
па подигле грају,
разматра се која права
људима да дају.

На скупштини туце људи,
а двеста гусака.
Ту се човек и не чује
од гушчијег гака.

Одлуке се не доносе
а зора већ руди.
Тако бива где су гуске
гласније од људи.

Ту памети нема места!
Како да опстане?
И геније овде мора
гуска да постане.


На крају су одлучили:
мора свака беда

убудуће да се држи
гушчијега реда.
                                                                                                                      3


ШУТЊА

Ако ти је реч узалудна, ти са сцене сиђи
И предај се шутњи.
Ако не разумеш људе, ти их заобиђи.

Ако те људи не разумеју, не дај говору да траје.
Јер говорити се не мора!
А шутња је та која се мора, и једино што преостаје.

                                                                                                      4



НОЋИ И СВАНУЋА


Светлост таме даје угаснуће.
Таму дана доноси свануће.
Разне чари дају угаснућа.

Разне боли доносе сванућа.
Ноћне море у време гаснућа
Долазе због опаких сванућа.

Мрак светлости кад нас узнемири,

Сутон стиже да нам душу смири.
Дан немире као кугу шири,
Сан се ноћу са немиром мири.

Кад све наде коначно сагоре,

Ноћ доноси страх од сваке зоре.
                                                                                                 5


ФАТАЛНЕ РИЈЕЧИ

Згазих ријечи своје стопалима жуљним,
Да издахну,
Ил ме се окане.
Бацих мис'о своју у гробницу плаву,
Да у издахнућу
Не испусти крик.

Ја погазих ријечи! Убих мис'о своју!

Сну се отимаше душа која сања
Да доживи судар
Ноћи и свитања;
Посла да се лати прије бијела дана.

Сну се отимала душа од сањара!

Ал не клону пјесма, упорно створење,
Већ у зао час
Опет пустих глас!

Пред'о бих ја себе шутњи благотворној,
Али не да пјесма,
Моје кобно "ја".

                                                                                                   6



КАД БИ БИО БОГ


Размишља човек

Шта би све урадио
Кад би био Бог

У својој је машти

Направио свет
По својој замисли

А затим се осврнуо

На дела која је починио

И најзад схватио

Зашто божија моћ
Не сме припасти човеку
                                                                                                  7


БЕЖАЊЕ

Бежим,
бежим што даље,
бежим изван домета

оних који нада мном владаше.

Они се мојом главом играше!

И још би да се играју!

Бежим!

Од сад ће се неко други
мојом главом играти.

                                                                                                  8



ОДЛАЗАК

Скамењен, преварен развратом без наде,
Илузијом рода о родноме граду,
Човјек горде туге, живота баладе,
Чашом горке жучи наздравља свом паду.

Задњом чашом бола гдје љубави нема,
Гдје се свака капља у блуду разлије,
Град га његов поји и на пут припрема
Гдје заборав треба сјету да сакрије.

Далеко су снови! Сан трпи свој ход!
Далеко, што даље ка новој горчини!
Ново гнијездо тражи свој небески свод.

Неправда се лакше трпи у туђини
И подноси потоп завичајних нада.
Кад се пасти мора, нек се гордо пада!
                                                                                                 9





НИКАДА МОЈ ПИШТОЉ ОПАЛИО НЕ БИ


Да не бијах тако дјетињасто везан
Око родног дома, завичајних крпа,
Обљубљеног села, мотике и српа...
И да нисам бијелим свијетом бдио,
А свјетини презир у клонућу крио,
Никада мој пиштољ не би опалио!

Да нисам пјесник и к томе тих,
Чије тијело дјелује хладно и нехајно,
А ватрен му само из потаје стих
И гризе и љуби скривено и тајно...
И да нисам залуд ватрено љубио
Никада мој пиштољ не би опалио!

Да не бијах тако немоћан пун хтијења
У ланцима стеге и мртве тјескобе,
Да бијаше мало дрског непоштења,
Казанове шарма, лажи и грдобе...
Не бих сваком дрипцу на услузи био,
Не би мој пиштољ никад опалио!

И да сам знао што је свјетлост зла
Ова у коју сам из таме дошао,
Никад се дотако не бих овог тла,
Нити бих пиштољ рукама држао...
И да носих маску преваре и зла
У свјетини коју нисам разумио,
Никад не бих градске свјетиљке мрзио,
Нити би мој пиштољ икад опалио!
                                                                                                 10



МИС'О О КРАТКОЋИ


Зашто описиват краткоћу љепоте,
Кад љепота никад дуга није?
Краткоћа је кратки тренутак дивоте,
Мој свијет што се кратко и јавља и крије.

Кратко сам те сањао, кратко смо се вољели!
Ал бескрајни вјетар нејасноћа вије
Моју луду главу што ме с тобом дијели,
И све кратко вријеме испод себе скрије.

Тој краткоћи, теби, како да се вратим?
Као туга изломљења што се јавља кратко?
Ко краткоћа што је слађа кад је ријеђа?
И бола краткоћу ја бих још да скратим!

И што не би трајна, моја краткотрајна,
Да сијасет драгуљчића у њедра ти вратим?
Овако, краткоћу болова да скратим
Тражи чезнутљива мисао бескрајна.

                                                                                                11





АТРОПА БЕЛЛАДОННА


Дугу, густу косу свијала је она
И кад вјетра нема да је мрси благо.
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна
Што у мис’о моју увуче се драго.
Далеко, много далеко, сахрана неком се спрема,
А ње и даље неће бити! Некоме звоне звона!
Не знам што се заљубих у жену које нема...
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.

Жиг свакога срца које чежњом клоне,
Које мре од ножа заљубљених људи!
Све то због лијепе Атропе Белладонне
Која све убија, убија и буди.
Прерано, безглаво, слијепац ћу постати,
А узрок је свему љепотица, Она.
Умјесто грожђа стадох велебиље брати...
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.

Што је више гледам, све је мање видим.
Атропе Белладонне очи ме очараше.
Мрак ми у очима! Свог се вида стидим,
Зјенице се све јаче због ње отвараше.
Гледајући у њу, отров се испија, ал жеља мине,
Циганка је лијепа пјевачица она...
Сад можда с неким свирачом виолине,
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.

Кад бих прстом прешо по стана јој звону,
Временом и мјестом што прилика није,
Видио бих лијепу Атропу Белладонну
Гдје се са висока, мени, малом, смије.
Да је мени равна, тако... много нижа,
Можда би ми пажњу поклонила она,
Јер судбински, таква, била би ми ближа...
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.

Отровно ми поље макова и жита,
У капљи отрова скриваше се она.
Један просјак скита и све за њу пита:
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна...?
Отров се испија гледајући њу, ал жеља мине.
Циганка је лијепа пјевачица она...
Сад мoжда с неким свирачом виолине,

Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.
                                                                                                     12





ЛИЦЕ БЕЗ ВРЕДНОСТИ

Он није знао брда
У тунеле претварати
Пруге правити
Вулкане гасити
Југовиће стварати

Правио је топа од глине
И на крају ништа
Сем беса и празнине

Птице убијао с предумишљајем,
Тровао живот свесно, смишљено
Да би се забавио
Затим гадио
И из блата вадио

Скрнавио
Потцењивао
Заносио
Заводио
Демагог био

Лудо пливао реком
Да освоји пажњу

Кочоперно
Шепурећи

На измаку липсајући
За сламку се хватајући
Воду гутајући

А другима
Спашен
Изговоре смишљајући

И на крају опет исто
И на крају опет он
Нико кaо он
                                                                                                   13


УВОД У ПЈЕСМУ

Хвалио те свако, ил не хвалио,
Тебе ћу хвалити, прије свега, ја.

Волио те свако, ил не волио,
Тебе ћу вољети, прије свега, ја.
Имала љубаника, или не имала,
Тебе ћу љубити, прије свега, ја.

Знали, не знали, ја ћу им рећи,
Да сам судија и бог твој, а ти мој.

Гледали, не гледали, твој сјај и простоту,
Посматрач тај сам, прије свега, ја.

И баш ме брига да л' неко с тобом причати зна,
С тобом ћу причати, прије свега, ја.
                                                                                                   14


ЗАЧАРАНИ КРУГ

Понедељак је био лени почетак
Да би га уторак лагано надјачо
Најјачем темпу предала се среда
Мада је се ни четвртак не би постидео

Петак је дан умора
Од среде и четвртка
А субота је нестрпљиво ишчекивани
Недељни одмор

Недеља се зна: то је тај дан
Који пролази брже но што дође
А након њега хтели бисмо
Нешто ново и недоживљено

Али поново дође понедељак
                                                                                                15



ПИЈАНО ДЕРЛЕ

Ја гледам кучкиног сина
А кучкин син гледа мене
И тако то

Пасја рука разби ми чашу
Псовача мајке овог деришта
Сина кучкиног

И бејах пијан као земља
А неки коњ ми крчму окрену
Сву у круг

И не знам ко ме свали у бездан
Јер то не беше ни моја драга
Нити мој друг

Али од свега упамтих само
Кучкиног сина што ме гледао

И тако то
                                                                                              16

ДОВИЂЕЊА ДРУЖЕ

Стегнимо руке без гласа
Нека су чврсте ко стене
Стазама другим мора да се крене
Без гласа
Без јаука
С гласом
Уз песму

Стегнимо срце да не цвили
Нека је чврсто ко стена
Туга у души нека је лена
Без гласа
Без јаука
С гласом
Уз песму

Оставимо стење за растанак
Нека нам чаша и добра песма
Уз девојке буду спомење





СПАСИЛАЦ СЛОБОДЕ

Кад слобода зелен-пољем
На бијеломе коњу дође
Бритку сабљу џелат вади
Коњу главу да одсијече

Роснога бисерја неста
На јутарњем травопољу
Сви пјевачи утихнуше
Безграничним двором шумским

Вјеверице што највише
Слободарски живот живе
С пјевачима склонише се
Молитвама да занијеме

У то неки јунак посла
Ка џелату све ратнике
Да у срце мач му сјуре
И слободу ослободе

Она крену шумским рајем
Дворима и склоништима
Гласовима слободарским
Нови живот да прогласи

А кад стиже и до дворца
Ђе но Јунак господари
Он стражаре на њу посла
Пред капијом да је вежу




ДА ЈЕ ЗЕМЉА ВЕКНА ХЉЕБА

прокувана
промијешана
да је Земља векна хљеба
који рајским путницима треба

умљацкана дивљацима
испрскана остацима
планета што луду главу има

мало игдје ова слога
опјевана дозлабога
упрљана и више од тога

разбитљива
кугла стакла
за пирове јахачима пакла

атомски вијек
убогима лијек
спас очаја у смрти заувијек

нуклеарно доба
вријеме Страшног суда
и...

бјеше једном једна планета луда
као људи родише се
ко звјериње побише се




ПРАХ И ПЕПЕО

Прах и пепео
Од Земље и тијела наших
Црним слутњама
Слутим

Праху и пепелу
Са човјечанством
Атомским кораком
Корачам

За спасење
Грешнога свијета
Богу се немоћан
Обраћам



КРОЗ ПАПРАТ

Трагом јунака
Крајишника
Пропланком жеља
И љепоте
Лези у зелен
Љубавниче,
Срасти у папрат
О, животе!

Лијеп си ко овај
Рај планински
Уз трку коња
Са врхова
Блудној те Босни
Из пакла оте
Погледај рај
На Змијању
Уздиши папрат
О, животе!



ЖИВОТ, СРЕЋА И ЉУБАВ

Није несрећа ако се догађа
живот који човјек не воли,
јер може научити да воли
живот који му се догађа.

Ал са оним што се догоди,
срећа не жели да се мири.
Она хоће да човјек створи
оно што воли и за шта живи. 

А живот није само то што се деси,
а ни оно што човјек створи,
него и пут који крчи
тамо гдје жели и за шта се бори.

Он, дакле, може да воли ил не воли
оно што створи и што му се догоди,
ал срећан је само ако заволи
пут који крчи и којим ходи.





НАД БОСНОМ ОБЛАЦИ

Да л' то слутим, ил се памет мути,
Да ће облак тмурну Босну прећи
И по њеном помрачењу ума
Неслућене муње просути?

Ако Босна у мржњи изгори,
На овој ће се планети Земљи
Невиђено чудо створити:
Мртва ће се Босна с Босном борити!

Да л' то слутим, ил се памет мути?


(Сумрак, 1991.)



СЛУТЊА

И ја сам кроз жице
Аушвица
гледао лептира лет
и слутио да ћу цврчковом пјесмом
тихо
кад и последње јато одлети
мријети
и да ће варвари смрћу мојом
пољима љепоту одузети.

И слутих кроз решетке
скамењено
да изумире свијет
и да му крв се вапећ за злом
нечујно
над властитом лубањом свети...
Осјетих
безглаво ће се полетјети
па иза смрти ту ничег више
неће бити.





ВАРИЈАЦИЈА СТАРИЦЕ

Без израза, без осмијеха
Старица се тромо креће
На путу је Мјесец чека
Са свијећом од жутог воска

Марама јој од црног платна
Сиједе власи помрачује
А безброј тамних бора
На лицу јој ране ћуте

Са штапом од сувог дрена
Поштапани корак пружа
О, године њене златне
О, године њене славне

Два је сина на рукама
Голом муком одгајала
Два сина, два јунака
Бијелим млијеком и погачом

Два сина, два јунака
Отаџбини стара даде
О, синови нежењени
О, судбино нежељена

О, синови кршни момци
Што падосте прослављени
Старици сте орден дали
Да с њим иде до Мјесеца

И тако јој без осмијеха
Троми корак пут припрема
На путу гдје Мјесец чека

Са свијећом од жутог воска



ДУХОВИ ИЗГИНУЛИХ

Данас ми смо стијене
Које свједоче о времену смрти
Стијене које стоје
И шаљу одјек
Тенковских и топовских грмљавина страшних

Умоболних клања и страдања
Да се не забораве
И никад не понове

Данас ми смо стијене
Данас ми смо споменици
Данас ми смо гробови

И сутра ми ћемо бити
И нећемо дати
Искривљеној свијести
Да живим ријекама заустави ток




ПРКОС У БЛАТУ

Има у нама тињалица
Прадједовских згаришта
И крви курјачке

А и клица вјечите пловидбе
Мирним морем

Струјања славне прошлости
Са недосањаном сутрашњицом
Мирно и пркосно
У нама се спајају

Ми
Огуглали у блату и презиру
Корак по корак промичемо
У славу живота непроживљеног


ГЕНЕЗА МРЖЊЕ

Жељне наше вреле крви ове
звијери су нас злобом засипале.
Ми горјесмо у жару и чежњи:
да бацимо мржњу у окове,
да миримо воде и обале...

Чудисмо се крвавим потопом
ђе но братство у мржњи потону!
Разапети измеђ' јачих сила...
мрзисмо се под туђинском стопом,

побркасмо Бога и Сотону.




РАТНИКОВО ЖРТВОВАЊЕ

- Ратниче, гдје су границе отаџбине твоје?
  Тамо гдје ти поглед досеже?

- Не. Зар је тако мала?

- Тамо гдје ти мисао допире?

- Не. Зар је тако велика?

- Тамо гдје се твоја љубав губи?

- На крају свијета љубав ми се губи.

- Па гдје завршава отаџбина твоја?

- Гдје се крвавога клоним жртвовања,
   ту се завршава отаџбина моја.




МРАК ПРЕД ОЧИМА

Кад видјех
Обневидјех
Мраком пред очима

А видјех слона на ког се она
Наслонила
И кифлу ко песницу зажваљену

Чему жеља за оном која није твоја
И чему љутња
Због сурле на рамену

Кад се то види
Па обневиди
Мудро је склонити мрак испред очију





НЕВЈЕРНА ЖЕНА

И ја до ријеке поведох њу
Мислећи да је букете ружа
Вијерно крај срца задјенула

Да би се бисерних капи росе
Из мојих шака понапила

Да бих јој сунцем пјегаво лице
Уз благи вјетрић миловао

Али од свега имадох само
Разголићену жену
Ничију
Податљиву свачијем додиру

Имадох да утопим нагон распаметни
У тој несебичности

Па ми остаде банална горчина
Кад на ред дођоше нови људи

И све што се десило поред ријеке
Нити је оригинал слике љубави
Нити је њена блиједа копија

Већ је то нешто што памет налаже
Забораву

Да простор жељених успомена
И с овом причом

Остане празан



БРАК ИЛИ МРАК

То што није срећна
Кад чуваш је за брак
Није добар знак

Она би у мрак
Брига је за брак

Води је у мрак
Јер ако нећеш ти
То ће неко други

Води је у мрак
Пусти сада брак



ПРАВИ ПОЉУБАЦ

Љубим пепео са пепелишта
Свога шпорета, своје куће
Свога прага, свога

Љубим пјесму са врха
Свога пера, своје свеске
Своје љубави, своје

Љубим тебе, љубим себе
Љубим успут,
Љубим низ пут

Љубим тебе
Љубим себе

Ал да себе не пољубих

Не бих ни знао
Шта је прави
Пољубац



СПЈЕВ ЗА ТУЂУ ЖЕНУ

Ко је, када, у ком трену, ко
Гдје је то
Полако, лакше, још лакше, хеј
Не жури, кад не жури ни прича
Ово је он, ал ко му је то
Зови на плес
Ма немој, јок
Тешко је уз овај ROCK
Немој ни РОР
Немој ни JAZZ
Некако дрхтећи, незгодан је глас
Дај нешто за нас
Хеј, ко је када, у ком трену, ко
Долази крај, користим станку
На крају ћемо успаванку
Стари мој, сјећаш ли се добро
Ово је он, ал ко му је то
Ниси плесао
Штета
Таквог чудног блиставог парчета
Гледај бјелине, гледај на врату
Ма у ком ли но бјеше блоку
На ком ли спрату
Знај -
Све поремети тренутак тај
Је ли другар, како ти се чини
Смијеш ли да тражиш
У помрчини
Па с нама да славиш
Ако не заглавиш
Не жури, кад не жури ни прича
Мекано тле
Гле -
Па како бре
Кад прије на прозор очи те
Је ли стари, како ти се чини
Врло лоше ил врло високо
О какво око
Али лоше
Јер је превисоко
Пожури горе
Јер у ватри груди ти се ложе
Дај брже -
Можда се сад може
Звонце на вратима
О полако
Није баш лако
Једно је дан, а друго мрак
Опрезно -
Не лети
Из мрака свашта може да излети
Ал уђи -
Није једини стан што је туђи
Нешто те мучи
Авај -
Незгодан је тренутак тај
Треба притиснути
Ма за стискање ни то прво није
Ал гдје је он
Ма хајде море, бићеш шампион
Ха -
Како су глупа надања та
Већ ко је, када, у ком трену, ко
Кад је он, он
а кад она то
Јер све се чини на сваком мјесту
Да није исто
Овдје прљаво, тамо чисто
Тамо прљаво, овдје чисто
Враг би га знао
Ко се са чијом дојком посисао

Не жури, кад не жури ни прича
Полако, ал сигурно, њежни тен
Тренутак твој, тренутак њен
Ал ко је ко
Он ли је она, ил она он
Он ли је ти, или ти он
Ти ли си то
Ал опет ништа од тога ко
И не спавати ноћи многе
За те ноге -
Па зар није глупост то све
Ал поштуј дасу
Зар ниси испод ока гледо
Како ју је држо о пасу
О каква само линија луда
Реци како, кажи куда
Има ли на овом свијету чуда
Па и тај чаробни луди струк
Баш како треба, двапут у лук
И с једне и с друге стране тако
Па хајде како
Зар је лако -
Да бар није тог увртања
Већ се сања, у зноју сања
Ено и попа гдје јој се клања
О баш сам брука -
Па то је студент из комшилука

Хајде мали, поспјешуј раст
Ил почни отимат, ил почни краст
Какве су твоје шансе за сласт
Кад твоје ништа ван тебе није
Ма хајде море, ако се смије
Тад се и може, и умије...
Ал не знам како дође крај
Незгодан тренутак, луди тај
Па то је само случајност пука
Да не падне брука
На те што не знаш чврстину пука
У ком је он
Кад гласно и јасно повећа тон
Чезнутљиво
Ал превртљиво
Кад не знаш ко је у ком трену ко
Он ли је он, ил она то
Углавном, стани
Боље не пробај
Један пробао, па отпао
Једно је дан, а друго мрак
Опрезно
Не лети
Из мрака свашта може да излети!




РАСПУШТЕНИЦА

Ти си кад причаш и кад ћутиш
ти кад лажеш и кад се љутиш
и кад те љубе и кад те муче
ти си чаробњак што к себи вуче
што се изгубе кад те љубе
што се изгубе кад те не љубе
ти си хљеб бијели кад те се дијели
ти си проја туђа и моја
тигрица на трави, лисица у глави
добра фотеља, мека постеља
споља пиленце, изнутра дјетенце
пола камион, пола авион

Ти си сунцокрет најбоље класе
ти си кошута кад мирно пасе
ти си грива што изазива
ти си вода што земљом плива
ти си кртица што се скрива
најплоднија њива, маче што ужива
ти си транспортна теретна лађа
ти си година што добро рађа
ти си кад причаш, ти кад ћутиш
ти кад лажеш и кад се љутиш
некада блиска, некад далека
ти си воз што никог не чека
чешће тигрица ноктима жива
чешће и парна локомотива
пола мина, пола лимузина

Ти си празнично јагње за клање
коњичка стаза за јахање
риба у води, рода на слободи
слијепцима водич од згоде до згоде
а некад жеднима преко воде
и јеж што каткад гадно убоде
ти си орган, ти си утроба
ти си одјећа за свако доба
ти си фигура, ти си скулптура
најдража мачка што сваког гребе
ти си што гола никад не зебе
вучица што се са свима дружи
око сваког вука доброг што крзжи
многима пружи, многима стужи
сад си славуј, сад кукавица
а некад нека страна птица
некад си ћебе за саму себе
а некад скела цијелога села
увијек изазовно по тијелу бијела
увијек кристална, увијек нестална
пола мршава, пола дебела

Ти си кад причаш и кад ћутиш
ти си кад лажеш и кад се љутиш
јел но гугутка, јел но грлица
сваког си плуга ораница
увијек си лијепа, бронзана, сива
само си некад отровна гљива
а некад жедна, жедна њива
што сваку течност жедно узима
што свак сјеме плодно прима
драго је селу што те има
ти си она свачим мљевена
ти си она сваком жељена
ти си кора од хљеба
ти си торањ до неба
ти си умијеће, ти предузеће
ти си кошница, ти си саће
ти си безглава што не зна шта ће
свачији брод, ничији род
ти си симболизам, ти романтизам
ти си натурализам и све на изам
удовица добрих удова
ти си експлозија освајачких ратова
ти си зграда са много спратова
пола теретњак, пола оклопњак





РАСПУШТЕНИЦА 2

Она се смијеши, она ме гледа,
ал да је питам баш ми се не да.
Она је прави комад жене,
Она је свуда око мене,
Боже!
Да ли се икако прићи може
тој жени изазовних кругова,
тој фигури непознатих углова?

Она је море, она је лађа,
она се увјек изнова рађа.
Она је острво и свитање,
она је риба што се бјеласа,
она је вјечно мушко питање:
Да ли сам за њу пожељан даса?

Она је побједник на бојном пољу,
она покреће мушку вољу.
Ал што је тако здушно подстиче
кад јој се бездушно, тихо, измиче,
Боже!?
Гдје год се пипнем, она је ту!
Гдје год погледам, она је ту!
Видим је у јату риба у води,
видим је у сунцу чим се роди,
видим је у срцу које ми дира
и у сирени што с брода свира,
и у џеп руку када завучем,
и мислим како да је свучем,
и мислим како да је свучем…

И море пати од мог бола
јер она са мном није гола
на оном острву у даљини,
на оној високој бијелој стијени…
О животе, шта да се чини
тој средовјечној лијепој жени
која одолијева авантурама,
која се опире морским бурама,
која боре скрива љепотом,
која загонетним живи животом!?

Сад сам усамљен на морксој риви
и мислим о својој распуштеници.
Тамо надлијеће галеб сиви,
а ја њу видим у тој птици.
Боже!
Да ли се икако прићи може
тој жени које овдје нема
но у сивилу небеском дријема?
Она овакво јутро изоставља!?
Због тога бих јој рекао свашта!
Али се њеној љепоти прашта,
јер она сама јутро представља.

Она се смијеши, она ме гледа,
ал да кренем баш ми се не да...
Она је прави комад жене,
она је свуда око мене,
Боже!
Не могу више ривом скитати,
Идем је питати, идем је питати...


Морам је питати!




ГРЕШКЕ И ГРИЈЕСИ

Не сјећам се шта су гријеси
Нит се сјећам да л' је грешник
Онај који гријеши
Нит се сјећам да ли гријеши
Ако воли једну жену
Коју види да не гријеши
Нит се сјећам да л' је грешка
Што без грешке мисли да је
Ал у томе гријеха нема
Јер није грешник који гријеши
Кад не жели да погријеши

Не сјећам се да л' је стара
Нит се сјећам да л' је лијепа
Ал знам да га она учи
У ријечима кад се гријеши
Она му је тако добра
Она му се тако смијеши
И знам да је давно била
Оно што он сада јесте
Од другога је учила
У ријечима кад се гријеши
Као што сад њета учи
И не да му да погријеши
Исправља га када гријеши
И он за њу није грешник
Он је воли кад се смијеши
И да ли се тада гријеши
Ако сасвим добро знамо
Да није грешник који гријеши
Кад не жели да погријеши




УСИЉЕН ОСМИЈЕХ

Трудим се да дођеш до стварности моје
Као што руком тулипан дохватиш
Као што мору долазиш
Ко што Миловану прилазиш
Петру ил Милојку

А њу ко вране да су однијеле
Твоје ми мушице душу попиле

Трудим се да не знаш колко очајавам
За блузом твојом бијелом и провидном
За твојим чипкама
За комбинезоном
За твојим ситним штиклама

Ал усиљен осмијех и поклоњење
Ведре душе из очаја дођу

И тебе слаже, завара
И ти одеш
И све прође

Бура и брзина двадесетог вијека
Челичну шаку на ме су подигле

А све те чешће срећем
Без могућности да те заобиђем
Кад ти Ћуран
Радован или било ко
Руку на врату гнијезде
Ухо уз ухо лијепе

Ја бих ти тај врат откинуо
Уши почупао
Шаку међ зубе забио

Али се искезим
Ти мислиш осмијехнем
И промрмљам нешто
Да ми бијес умири
Каткад hello madam
Каткад hello bitch

А другари са мном у шуми јагњад пеку
И моји дани тако, теку ли, теку




ВАРИЈАЦИЈА ДЈЕВИЦЕ

Своје тајно благо
Нетакнута дјевице
Неугледано
Неопробано
Бијелом тајном сакривено

Не подијели с оним ко ти га очува
Нит имаде с оним ко ти га раскући

Како само тако језик плазиш
Зубе кезиш
Те се клибериш
Добром Богу што ти га не узе

И жалиш за оним ко ти га не врати




ЉУБАВ НА ВИДИКОВЦУ

Ноћ се тамом заклонила,
Планина се разњежила
А духови ућутали.
Да сакрије срећу нашу
Наврх торња Видиковца
Злаћана је мјесечина
С оба ока зажмурила.

Кратке чежње, али снажне,
Духови су прорадили:
Кезили се, веселили,
Раздрагано коло вили
И около стражарили
Док богињу своју љубим.

Неки демон, непријатељ,
Сабљама је главе сјеко.
Богиња је завриштала;
Помоћи јој нисам мого
Нити себе утјешити.
Обећану срећу нашу
У очају изгубисмо.

Моменти су дошли страшни,
Битка се је распламсала:
Рањен демон, рањен и ја,
А богиња уплакана.
Обећана љубав стаде
На почетку да крвари.

Ноћ се ватром зацрвени,
А планинска јека посла
Глас духова пробуђених.
Престали су коло вити
А по нама наставили
Љуте стријеле просипати.

Оста њежност поражена,
А ми духом не клонусмо.
Упорно се одлучисмо
Нову битку сачекати




ТЕЖЊА И СПОЗНАЈА

Почињати трку за сукњама
Пливајући у момачко доба
Значи прву праву борбу започети

Значи вољети и пуно хтјети
И мало имати
И прве горке ожиљке памтити
И горчином се челичити
И уморан од борбе срећу призивати
У интими баште цвијећа и бусења

И није ријеткост у немоћи
На трен пожељети
Своју колијевку сјетно погледати

И спознати

Да је љубав тежња ка идеалу
Чији је пут
Горким искуствима посут




ПЈЕСМА СТРАСТИ

Главом преко груди
небу окренути
гледали смо игру сунца и облака.
Под нама се тихо
темпом умирања
врпољише тијела дивље дјетелине.
А ја ко и свака
напаст и похлепа
под грудњаком тражих вишње напупале,
приносих јој пупку маслачкову круну...
Дух је гледо у ме
као у кресиво
готово на ватру напетом варницом.
Наста благи жубор пјесме успаванке...

Кад ми по њој рука неспутано крену,
затрепери шаптај
као у близини
виолине звуци тихо док нас драже.
Растопи нас струја
надреалног чувства...

Она сва у ватру
агоније пређе
препустивши тијело властитој немоћи
као у мансарди растурених слика.
А у истом часу
снопље ловорика
почело ми вијенац око главе плести...

Кроз трнце у груди
пристиже ми жеља
за страсно ровање тијелом до бесвијести.

Задрхтасмо у том електричном колу
заједно са земљом
што се љуљат стаде,
ствари се у хаос бајки упутише.
А кад луда трка
наједном престаде,
сав тај силни неред поново се среди,
све се своме току
обичном поврати
ко да овдје није десило се ништа.

Једино се тихим осмијехом гледасмо
озарених лица
у нирвани златној
спознајући игру која нас омами.




ИСПОВИЈЕСТ

Живот и ово вријеме су кратки
А планета под прстима нам мала
И видим
Гдје сам почео, ту сам и завршио
Пјесма ме је моја укопала
Стао сам
И пожелио идеалима сретан пут
А гле
Судбина се живог труљења препала
Нека
Нисам једини кога је љубавница отровала
А богме
Нисам ни једини коме се на путу
Затворио пут

Кад прокапа суза
То значи да су руке постале немоћне
Ал нека
Нисам једини коме је стала казаљка идеала
И пропала
И знам
Једини сам коме је у прољеће
Најљепши мирис трулежи лањског лишћа
Ал нисам једини који не воли цвијеће
Нити кога је љубавница отровала
И видим
Гдје сам почео, ту сам и завршио
Пјесма ме је моја укопала





УКРОЋЕЊЕ

Опет ми неки не дају да скренем!

Хтједох да у гријеху хулигански јесам,
Они ми гријех опростише.

Хтједох разврат да сам и честитост нисам,
Они ме свјетлом обасјаше.

Сада ме срамота милост да скрнавим,
Већ похвале примам и у свјетлости ћутим.


Звјерињу крв су моју укротили.










БАЈКА

Кад престаше муње и громови
Сунце проби мргодне облаке
На пољани више мога села
Јавише се виле свакојаке

Заиграше једно два-три кола
Па почеше трку по ледини
И стадоше скидати се голе
Да облине купају у Дрини

Приђох близу да их гледам наге
Спазивши ме оне ме спопаше
Па ми тешку казну одредише
Те ми оба ока ископаше

Сад ко слијепац тумарам по свијету
Причајући како очи дадох
А гола је вила моја задња јава
Коју гледах када вид имадох





САН

Пролазећи крај дивљег багремља
шутах своју по ледини главу
а крај мене пасоше говеда
бирајући најсочнију траву

Мојим селом гаврани прођоше
те их људи питаше за мене
У трен ока вијест до оца дође
да сам страдо сред горе зелене

Скупи стари попа и сељане
да сахране мене кукајући
ал нађе ме ђе живим дивљачки
властитом се главом шутајући




ЧЕМУ ПРИЧА

Зар није досадило већ
Стрепњом и ћутањем
Одмјеравати сваку своју ријеч?

Кад некоме треба наручена прича,
Што је сам не прича?!

А онај што има причу
И нема коме да је прича,
Говорник по знању
И просјак по занимању,
Луталица главом
Од бандере до бандере,
С комадом сомуна и флашом манастирке...

Он није власник своје приче
Ни кад је исприча!

А у овом времену свирепом,
Гдје се тражи само наручена прича,
Човјек своју причу
Може још једино себи да исприча.


И чему онда прича?



КОЛИБА КОЊ И ПАС

Хвала на питању
Још је мени добро
Како ли је мртвима тек
Јер
Ја овако
Ко пијан крај плота
Ко буре по орању
Котрљам се
Живим

Ко зна
Коме ћу сутра украсти лепину
Отети кифлу
Испросити динар, измољакати
Чије ћу гаће на се навући
Ко зна
Чије ћу тикве украшавати

Да су мени
Једна колиба, један коњ
И један пас
Не бих се питао
Куда, како, с ким
А
Овако
Ја сам међу људима

Даће Бог
Биће горе
Хвала на питању



ИЗГУБЉЕНО ВРИЈЕМЕ

Кад страх у блату
Најави близину краја
А старост нагласи неповрат
На почетак

Тад сва богата искуства постају безнађе
И мозаик без вриједности
Јер су прошлост
Скрпљена од непоправљивих грешака

А кад би повратак био могућ
Све би преваре од почетка
Губиле своју дјелотворну моћ

Јер на свијету нема већег лудака
Од оног који иде по свом трагу



ГОЛГОТА

Кад се затекох
У погнућу
Корачајући жуљевима по врелом пијеску
Осјетих
Нема повратка у успомене

И осјетих
Скратио сам се за који прст

Нема повратка у галаму
Нема повратка у мир
Из овог мира
Очаја
Само сам се варао надањем
И уништавао успоменама које блиједе

Једино голуб
Стигавши однекуд, и он као и ја
Кљуцајући по рамену
Као да је знао да моје тијело
Одавно нема материнску бригу
Као да је знао да су моје усне
Одавно заборавиле за влагу и врелину
За дрхтаје и уздахе
Драге
Која ме у голготу испратила
Једино с обећањем да неће бити сама

Као да је знао да стара дружина
Остаде без једног хулигана

И треба замислити сласт поједене
Последње мркве у торби
И подијељене задње цигарете
У сусрету
Са истосудбинским

Што наговијести дружину моју
И рече:

С њима сам недавно крао бостан
И љубио бостанџијине кћери



САМ У НЕПРОХОДУ

Сретох на путу двије кладуре
Оковане
Два чудовита непомира
Десет различитих закона
И обичаја

Наишао сам на двије кобиле узјахане
На задах боја косовског
Лешева и костију
Најновијег издања
Прегажених џукела
Коња угинулих

На много ружа и мириса
Тамо с оне стране у оном углу
Овога града
Гле
Љепоте и очаја
Како анђео крај сатане живи

Наишао сам на неке зграде
Што не говоре добар дан
Људи непомирни
А станари мирни
Под силом и страхом одбојне љепоте
Наишао на запуштене
Што зову осмијехом
Стрепње и очаја
Привлачности крхке

И не грди ме, мајко,
Након толико труда
Трудноће
Трудовитих година послије рађања
Што својеглаво и несвјесно
Нисам више твој
Но овог и оног града

Али признајем
Да си се о мени више бринула ти
Док бијах само твој
Но сви ови
И ти сад
Док сам и твој и њихов
Док сам ваш

Све мање и мање збрињаван путник
Сам на своме путу непроходу



РЕВОЛУЦИЈЕ УЗАВРЕЛА КРВ

Револуцију тијелима нашим
Грлисмо
Његујућ спомење њеног почетка
И слутњом јој визију наредности
Дотичући

Гледајући претке
И ми је хтједосмо на прсима голим
Изнијети
И наставити врело
Кличући

Ову земљу и ми смо хтјели
Рајском љепотом повијати
Мирисима да нас опија
И у свој чистоти да се бијели

Ми смо хтјели
Ми смо хтјели
Револуције узаврелу крв пронијети

А они су знали
Да ће и кроз нашу младост
Са сивим заблудама пролетјети
Покличима промјене
На плодном тлу непромјенљивости
Закрвити траг

И да ће младост узалуд хтјети
Да лети
И да револуција стратиште је крвавих смјена
Без промјена



ПОКОШЕНЕ ТРАВЕ

Сјеча није стање неприродно
У њиховој судби краткотрајној.
Сјеча им је у жилама жива.
Сваки уздах њиховога раста
Зрелост јавља и сјечу дозива.

Оне знају природу свог краја,
Крај је њихов сажет у откосу.
Оне знаду и циљ свог живота:
Да рашире мирис по пољима,
Да им живот прожима љепота.

Тихо живе и тихо умиру.
Смрт им није никаква побуна,
Она им је обнова живљења.
Оне знају да ће испод косе
Расти нови клијаши дивљења.

Као да су свјесне своје бити!?
А наша је бит нам непозната...
Мада знамо да им нисмо слични:
У смрти нам не треба памети,
Ал животу нисмо тако вични.





ПЈЕСМА О ИСТИНИ

Не бацајте превише свјетла
на његову истину.
У тами је његова истина
лијепа и бијела.

Он вјерује да историја
није непогрешив суд -
- њу чине људске приче,
а приче изгледају увијек онако
како то желе приповједачи.

И одавно је схватио
да за његову свијетлу истину
нису ни битна свијетла дјела,
већ скривена,
и да бит није у дјелима
већ у њиховим свједоцима.

Увијек се прошлост могла фабриковати
јер су се свједоци увијек могли куповати,
али је његов геније превидио
да се будућност не може уништити.
Будућност има да баци свјетлост
на његову окамењену истину
која неће спријечити своје затамњење
под неумољивим зубом времена.

А кад се то деси - њега више неће бити!
Умријет ће у увјерењу
да нас је обмануо.

Зато је спора и неминовна историја
само истина о прошлости.
Садашњост припада живим моћницима!

А они су увијек жељели да створе истину
која ће њихову садашњост претворити у вјечност.




ДЈЕВОЈКА И ЛЕГЕНДА

Она је знала
да је кап росе на длановима многим
и зјеница у оку...
и да ће изазвати стотину уздаха
само једним осмијехом

То исто она и сад зна
али само као непоновљиву прошлост
и нежељен зов сурове будућности

И последњи возови прођоше

а са њеним неискориштеним промјенама
вријеме се поиграва





ВРИЈЕМЕ НАОПАКО

Морам те опјевати, Буђава долино бола,
Јер нећу да се твој мир
Мојим ћутањем кити.
Најзад,
Ако ли од ријечи моје раскош твоја задрхти,
Сабљу ћу твоју осјетити,
А ипак
Снажнији бити.

Нешто се овдје почело догађати,
А напета тишина посматра
Повратак духа твог.
Знај,
Иако су ти амбиције под велом богатих традиција,
Па пред светињом спуштених руку ћутим,
Ипак слутим
Да си убица
Слободног кретања мог.

Нешто се овдје заиста почело догађати!
Буђави воњ се осјећа,
А нигдје буђи.
Ипак,
Кад не могу истину у лице да ти сручим,
Ти је препознај сама:
Тишина ће једном од напетости пући
И оживјела ући
У живот мој.
Тад ћу постати свој:  ни твој, ни туђи.



ТАБАНИ У ВАЗДУХУ

Стављам ти на савјест
тишину
коју табанаш по ваздуху
кад смо сами
кад пљујемо са спрата на спрат
из канала у канал
А тишина је оно што се изговори у галами

Табанај
ја ћу плесати
док неко говори гласно а нечујно
и возити
јер и бржи се може стићи
ако се иде пријеким путем

Некоме за успјех не требају шансе
а неком је свака шанса ускраћена

Али
шта се кога тичу
нечије велике и мале побједе
Нек се бори
кад је луд поред наше памети

Уживајмо тихо
газећи табанима тачке по ваздуху
кад смо сами
поред толиких што не знају шта је тишина
у тјескоби забрањених ријечи
а у тој ствари
тишина је оно што се изговори у галами

Табанајмо мекано и круто
бијесно
љуто
или обрнуто

Живомо од тога
живимо
и шта нас се тичу
нечије велике и мале побједе



ЧЕКАЊЕ У КРУГУ

затечено вријеме тече
и у крађи и нехају
споро, споро, споро тече
ал прегази што затече

од бола се ватра пали
док чежњиви дан се чека
кад настане пожар мали
у чежњи се срце спали

ал кад дође ватру гаси
дан што тако чекан буде
тада сав усхићен буди
нашу срећу у заблуди

јесте, јесте, у заблуди
срећа је од памтивијека
јер чекани дан кад дође
почне нови да се чека



ПУТ

Прелазак преко седам гора
И мјесечевог мора
Преко седам ријека и седам планина
Стрмоглаво низ стрмину

Неће значити да је чудо пронађено
И чудовиште побијеђено

Али сваки пут има своју грану и грлицу
Електричну столицу
И распету жицу

И на сваком путу поред умора
Садржана је препрека и стрепња
Љубав и љубомора

Иако је тежак и можда узалудан
Тим путем се мора



КАКО СТИЋИ

У гробу је лако
Ал до гроба како

Када падне
И допадне
Шака
Паклени дар
И неки лудо
Шашави пар
Гдје будеш вишак
Па будеш висак
О концу
У кланцу
И он пукне

Кад се роди
Па се води
Туђом руком
Под товаром
И послује
Са Сизифом

Све је тако
Наопако
Себи брзо
Све полако
Своме бијегу
Од чељусти
Свих звјерова
И ајкула
Па опстани
Крај немани

У смрти је лако
Ал до смрти како



ПОГЛЕД УНАЗАД

чудно, сасвим чудно, пронађоше мене
бацише на свјетлост отетог од сјене
па изгубљен на њој збуњено се клатим
у жељи сулудој, да се сјени вратим



ЈУТРО ПОРЕД ЧЕСМЕ

Зелено се пољем оросило,
Планина се свилом окитила,
А калдрма сребром оковала;

Из извора бисери излијећу.

Јагодама сунце дан полива,
Мајевица хтјела би га скрити,
Уздах трешће баздухом прелијеће:
У бисеру ја бих да га купам.

Бијелу руку под млазове бацам:
Хтио бих је у јутарњем хладу
Чисте воде сребром посребрити.
Срећу купим и у чвор је вежем.

Нашао сам снази окрепљење:
Зеленило погледима вијам,
А грудима свјежину даривам;

Из извора бисери излијећу.



СЈЕЋАЊЕ НА ЧЕСМУ

Сав опијен брежуљцима благим
и питомим осмијехом прихваћен,
њежно дравску панораму грлим;
у њен етер уздахе јој шаљем.

Ноћ се спушта на околне шуме,
по клијтима свјетиљке се пале.
Отуд идућ градским ивицама
подравска ме пјесма додирује.

Усхићење чаролијом овом
изазива да је усавршим:
гледам како да на Билогори
Кадунина чесма зажубори.



ЧЕСМА И ДАЉИНА

Мајевицу у мисли заточих,
с које гледах низију семберску,
па кренувши судбоносном стазом
нова себи усхићења тражих.

Попех се на торањ Видиковац
да разгледам низију подравску.
Ту угледах неки чудан драгуљ,
у дравској се води пресијава.

Назријех ли седефасту снагу
која чува груди Билогоре,
или можда стаменог чувара
подравскога зеленог сатена?

Зажмуривши, будан сањајући,
двије чари у један чвор вежем:
Кадунине чесме воду пијем,
дравски бескрај у себе упијам.



ГОЗБА КОД ЧЕСМЕ

Весело се друштво окупило
мајевички мирис да мирише.
У кругу се ватра распламсала
разјарени ваздух титрајући.

Бронзано се небо загледало
у вртлоге ражња и јагњета,
а врхунци све чешће слушаше
трепераву пјесму мајевичку.

Податљива блаженим звуцима
тамбура се не да ућутати,
а бисерна вода Кадунина
жуборима глас јој потпомаже.

Ту сам и ја, ал' ко да ме нема:
топим се у срећи завичајној.



СВАДБА КОД ЧЕСМЕ

Сунце просу сребро по планини,
Том се снопљу мирис цвијећа смијеши;
Срећни поглед своју стријелу баца
На анђеле од небеских крила.

Стаклена се шипка Кадунина
Жуборењем поздравља с камењем,
А снопљем јој небеска жаруља
Игру боја кристалних открива.

Груди своје Мајевица бајна
Грудњаком је зеленим покрила,
Док је с неба богови дарују
Ђинђувама од драгог камења.

Тој љубави славуји се диве
Дарујући свадбено пјевање,
Док погледи своје стријеле шаљу
На анђеле од небеских крила.



ПОДНЕ КРАЈ ЧЕСМЕ

Зелено се пољем просушило,
Планинска се свила зацијала,
А калдрмско сребро позлатило.

Још изворски бисери протичу.

Не могу се очи нагледати
Сунчанога пепеластог сјаја.
Трешњин уздах више не уздише,
Бисерно га успава купање.

Бијеле руке кроз млазове гледам:
Неће бисер, сребрн и немиран,
Ни на једном длану да се скраси.
Низ руке ми извор среће клизи.

У том рају окушавам снагу:
Мајевицу као жену свлачим,
Од љубави камење јој ломим.

Још изворски бисери протичу.



ПОНОВО КОД ЧЕСМЕ

Опет дођох тамо гдје сам некад био,
раздраган и сјетан - завичају свом.
Кадунине чесме бисере сам пио
и нашао осмијех у жубору том.

Разуздано небо облачног повоја
покушава да ми мир сјећања квари,
али му се не да прва радост моја:
чесма и висови, долци и шевари.

Отаџбином видим завичај повијен,
нада мном је љубав пуна тихе снаге.
Чаролијом Саге ко да сам опијен
у врлетној сјенци Мајевице драге.





БРВНАРА НА ДРИНИ

Моја је брвнара поред Дрине
изграђена од мјесечине.
Скровито срце њене осаме
грије се жаром свемирске таме.
Али та тама луцидно вара
кад сјај сновиђења на ме обара
и рајску тишину у мени ствара.

Ја у колиби поред Дрине
удишем снагу мјесечине.
Када се појави сунчани сјај
у ништавило утања цијели крај:
све губи смисао, и враг и рај,
за живот гледан сањарским оком
што грубо тече воденим током.
Снови се гасе и тијело буди
у дрском додиру маште и људи.

Док хучи Дрина преко долина
скупљеном снагом са планина,
удружује се са том хуком
свјетина својом потмулом буком.
А кад се уморе дневне моћи
и долину прекрије тишина ноћи,
тад моја брвнара поред Дрине
поново извире из мјесечине.



ПУТ ПОД НОГЕ

Кад би дошао мени мој пут под ноге,
о кад би...
да мој зелени врт не пређе у заборав,
да моја одсутност не пређе у очај,
да се мој страх не обистини,
да ме се не одрекне завичај!

Зато пут под ноге, па у бијег...
зеленом врту у загрљај!

И овдје има зеленила,
винограда и манастира.
И овдје се цвијеће калеми, грожђе бере
и добро вино испија.
И овдје се пјева, љуби и дарива...

Зато пут под ноге, па у бијег,
моме зеленом врту у загрљај!
Да ми се страх не обистини,
да ме љепота не опчини
у туђини!



КАФАНСКА ПЈЕВАЧИЦА

Када већ идеш, стари друже мој,
У дођије наше, крчме невићене,
Отиђи и к њој, сјети је на мене
Који је ноћним тишинама зовем,
Кажи јој да сам ја пријатељ твој.

Ако запјеваш у дуету с њом
У пјаности неке крчме с нашег Југа,
Пјевушни јој коју и о срцу мом
Којим откуцава њена коса дуга.
Пјевај за мене, мене, свога друга.

Ако ти буде заносна и ведра
Плесала у диму чар са пјесмом својом,
Стави јој коју хиљаду у њедра
Као руком да то чиниш мојом.

У сивилу њеном, задимљеној тами,
Не знајући мене, ноћни живот живи.
Поломљеном чашом неспутаној дами
Рањено се срце и лијечи и диви.

Живота је жртва бурног бића тог
Кад свјетина у њу гутајући блене.
Ја сам мртва душа те фаталне жене
Опијеног срца што је жртва мог,
А оно жртва осјећања свог.

Зато кад идеш, стари друже мој,
У дођије наше, крчме задимљене,
Посјети и њу, баци мјесто мене,
Одсутног јарана, коју пару њој.


Кажи јој да сам ја пријатељ твој.



ПЕЧАЛБАРСКИ САН

Погледам у небо
Бог ће да нас чува
Склониће олују
Да нас не одува

Хеј земљо моја
Често те се сетим
Па пожелим крила
Да теби долетим

У туђини руке
Тврде од жуљева
Ал ми срце опет
Завичају пева

Родна кућо моја
Често те се сетим
Па пожелим крила
Да теби долетим

Крај земљане пећи
Шаров мирно дрема
Док ми стара мајка
Гибаницу спрема

Хеј мили моји
Често вас се сетим
Даће ми Бог крила
Да вам и долетим



ДРИНО, НЕМИРНА ВОДО

Лутајући мој поглед преко воде твоје
Миловаше те мирно,
Дрино, водо немирна,
Водо ћудљивога, хировитог сјаја...
Не дај обали својој да звијери-мостождери
Дођу и униште све што браћу спаја.

Ријечне шкољке ја од тебе тражих
Да довршим њима започети дворац.
Ти се рушилачки, бијесно, згоропади,
Кад за твоју љубав бијах неимар и творац!

Па ми твој бијес сруши и покида
Све што моја душа сањива сазида...

Крај тебе се родих и завољех
Свако твоје хучање.
Зидањем сам поздрављао
Свако твоје повечерје и свитање.

Ниједан мој темељ отрпјела ниси,
Све мостове моје порушила ти си!

О љепото немирна, пргава,
Вртоглава, ковитлава,
Ти се рушилачком снагом наоружа...
Што нам ништиш снове и братске вртове
Од домаћих ружа?

Сад ми, водо моја, дјелује уморно,
Тмурно и суморно,
Твој водоток крвави.
А душман по теби карауле гради
И матицом твојом тврду међу прави!

Из свог си корита излазила бијесна,
Бијесна и немирна,
Да порушиш мене,
Мене, домаћина.

Када ћеш ми побјешњети опет, водо моја дивна,
Да порушиш зидове туђина?



РАСАП И МОЛИТВА

Над кривицом овог распрснућа
Нек се бдије стрпљиво и смјерно
Нек се клони невјернога вјерно
На извору наших угаснућа

Странпутица душевних клонућа
Нека стрепи од сваког сванућа
Над тминама гробова и кућа

Нек се човјек несигурна хода
У расапу тамом не окити
Крвавога ножа и убода
Нек се клоне и гладни и сити

Жељом жељан дјевојачке гривне
У гаснућу свјетлошћу што сине
Нек уморни чувар Отџбине
Одахнућем у љубави живне

Да ратници напусте бојишта
Нек се мирна обнове огњишта
Да у коров зарасту ратишта
Џелатима присједну стратишта

Странпутица душевних клонућа
Нек срам носи својих паликућа
Станарима гробова и кућа
Да се памте људска посрнућа




СОНЕТ МРТВИМ ПРЕЦИМА

Покојна браћо, о небески људи!
Гдје нестаде прича из вашаге вијека
што нам је ви, преци, причасте о томе
како у човјеку убише човјека?

Видите ли можда с небеских висина
траг згрушане крви преко наших њива?
Осјете ли ваше олакшане душе
да се опет нешто са човјеком збива?

Нови талас душа према вама хити;
човјек је опет човјеку хијена!
Ништа, браћо, није ново међу нама.

Поновљену причу нико неће чути:
ил' на земљи више никог неће бити,

или ће човјек занијемит од срама.



ЈОШ СЕ ПЈЕВА ПОСЛИЈЕ РАТА


Занесени
Све смо преживјели
Гледајући разна умирања

Јесу ли стварања свјетлије груде
Свјетлија од саме ње

И хоће ли свјетлост разбити таму
Хаоса и разарања

Што више хаоса на крхкој земљи
То више моћи у Сатани
И мање мира у душама
И мање душа у тјелесима простим

А умирали су сви
И дужни и недужни
Од јунака до обичних смртника

А лажни хероји и лицемјери
Сусрет са Богом одгодише
Док не заврше хвалоспјев
О себи

И нико се неће оплакати
Јер сузе су пресахле у жеђи
За упозоравањем
На неуништиве творце времена злих



БИО ЈЕ РАТ

Био је рат. Био је поучан рат.
Поучан за оне који о њему
Ништа неће знати.
А за нас је касно све што о њему знамо.

Био је сјај и биједа.
Биједа је мирисала барут.
Сјај га не омириса.

Била је биједа у сјају.
Ни она није мирисала барут.

Био је сјај у биједи.
Он га је мирисао и морао да га мирише.

Била је биједа у биједи.
Она је погрешним чулом и с лошим циљем
Мирисала барут.

Био је сјај у сјају.
Знао је да барут није за игру
И да нико не треба да мирише барут
И да га никоме не треба давати на мирисање!

Неки су држали говоре.

Једни су говорили да барут добро мирише
И омирисали га
И мирис им се није свидио.

Други су лагали да барут добро мирише,
А мирисали су новац.
Новац је у овом рату боље мирисао од барута.

Једни су говорили да треба бранити земљу
До последње главе.
Једни рекоше џаба ти земља
Ако нема главе.
Једни су за земљу дали главе.
Једни су бранили земљу
До последње, туђе главе.



ЈА ОТАЏБИНУ НЕМАМ

У отаџбини мојој корачао бих самоувјерен
и увјерен
да ме у невријеме и у немјесту неће затећи ноћ
већ да у свакој ноћи конак имам од ње

У њој бих разликовао свјетлост од таме
и никад ми мркли дани не би освитали
као што ме и нескровите ноћи не би затјецале

Ту би се подсјећали водени токови на крвоток
нове свјетлости на црнину прошлости
и мирни снови на вријеме несна
и побједе

Отаџбина не уништава слободан дах
бећ га поспјешује
и не воли ни саму ропску помисао
на окове

У њој се учи разлика слободе од неслободе
и битисања од непостојања
а једнако се прима стварање и одбија уништење

Ја свој дом слутим у домовини некој
јер отаџбине немам
и сјетно гледам према онима који је имају

Претворили су моју отаџбину у маглу и тмину...



УЗИМАЊЕ И ДАВАЊЕ

Није лако давати љубав,
давање краси ријетке људе.
Али је угодно вољен бити
и свако жели да вољен буде.

Није лако вољети звијезду
коју милион душа прати.
Ал није лако ни звијезда бити
да милиону душа љубав врати.

Зато срећо будимо сами,
један на један - тако је лакше.
Нећемо мјерити међусобна дара.

Све што дајемо опет је наше.
Обавеза датог и чар узетог
терет је који нас не замара.



У КАФАНИ НАС ТРОЈИЦА


Само нас тројица у овој кафани!
Два се свађају, трећи подјебава.

Кафанџија за шанком спава.

Понеко навири, попије коњак и оде.
Једнолична му свађа, а досаднија тишина.

Газда, наточи још вина!

Умро је Маркес, генијални латиноамерички Шпанац!
Али за нас још увек пише наш карибски есејиста
Чика Јова Пидиканац.

Пијем ову чашу наискап
За Габријела Гарсију...
Дивим се плажама белога песка
А сањам Србију...

Пјан сам вечерас од туге.
Кафанџијо, не затварај! Сипај још вина!
Самоћа нам је судбина.





АФОРИЗМИ, ИЗРЕКЕ, КРАТКЕ МИСЛИ И МУДРОСТИ

***
Тамо где владају грлатији и силнији - памет више не станује.

***
Није срећа кад нам се помаже.
Срећа је кад смо међу људима који не одмажу.

***

Човек је уједно и срећан и несрећан.
Срећан је због оног што има, а несрећан због оног што нема.
Како ће се када осећати,
зависи од тога да ли гледа у оно што има,
или у оно што нема.


***

































































No comments:

Post a Comment